30. jul
Vrelo leto u Britaniji i činjenica da živimo u Griniču i blizu reke su dva glavna sastojka ovonedeljnog flanerističkog koktela, ovaj put ne samo za mentalno, već i za bukvalno, fizičko „flanerisanje“. Šetam i posmatram i razmišljam i beležim… a u Londonu je topografija primećivanja za trenirano oko uvek aktivna, nešto za razmišljanje i pisanje je na svakom ćošku – i mnogo toga, zanimljivo, ima veze i sa nama…
Samo pet minuta hoda ka reci od glavne džade u Istočnom Griniču, na raskrsnici dve potpuno beznačajne i bezlične ulice – primerima tih bezbrojnih tipičnih britanskih „Boring Lanes“, toliko bezličnih da ako bi čoveka doveli vezanih očiju na taj ćošak, skinuli mu povez i pitali ga gde je, ne bi znao da odgovori ni u kom kraju Britanije je, a kamoli gradu – ističe se stari pab.
Ušuškan koliko jedan londonski pab to uopšte može da bude – ali, ako je pravi, uvek na kraju „terase“, trake povezanih kuća obično s kraja 19. ili početka 20. veka, i u ulozi centra društvenog života tog kraja – The Pelton Arms je pab-ikona iz bar dva razloga.
Jedan je živa muzika. Tokom nedelje, brojni mali bendovi različitih stilova naguraju se na njegovu čuvenu minijaturnu binu u ćošku i „plaćaju svoj danak“, odrađuju neophodnu sekvencu građenja kilometraže svirki, testiranja materijala, stavljanja na mentalnu mapu (i društvenih mreža) redovnih posetilaca paba koji tu otkrivaju nove dragulje, nove zvezde, nove omiljene umetnike o kojima će pričati prijateljima.
Kao i u Americi, a još više u Britaniji, nostalgija je dobar biznis… ovoga puta, s razlogom i sa još očuvanom dušom, na mestu gde istorija, legenda i sadašnji svakodnevni život koegzistiraju u finom i nenarušenom balansu optimizma i zajedničkih pasija
Ako ne zbog buduće slave, binu paba često okupiraju i „cover“ bendovi sa ambicijom ne većom od samo vrlo dobro zabaviti goste, provesti jedno divno veče okružen ljudima koji vole istu muziku. Pelton kao sklonište od sranja modernog sveta, od društvenih mreža i ekrana, u fizičkom, znojavom, toplom, polumračnom prostoru koji miriše na pice i pivo – a to znači, po emotivnom automatizmu, prostoru zajedništva i opuštene ljudske grupe. I uvek u ćošku, grupa pasioniranih pokeraša…
Drugi razlog je važan nama: Pelton Arms je bio mesto snimanja pab scena u „prethodnici“ (prequel) ikonične serije Mućke (Only Fools and Horses) pod nazivom Rok i Pomfrit (Rock & Chips). Tri epizode iz 2010 i 2011, svaka u trajanju celovečernjeg igranog filma, pričale su o mladom Delboju i njegovoj disfunkcionalnoj porodici; „the making of Del Boy“, u suštini… U drugoj epizodi se rodio Rodni.
Iako ništa iz glavne serije nije snimano u njemu, Pelton je za prethodnicu preuzeo ulogu Glave od Kljusine (The Nag’s Head), paba u kome su naši omiljeni mućkaroši prošli kroz toliko legendarnih scena. Pošto je zajednica obožavalaca Mućki i u Britaniji povelika, često se može videti poneko od njih, iz ko zna kojih krajeva zemlje, kako zamagljenih očiju stoji ispred paba i gleda u njegove zelene keramičke pločice, braon ciglu i korpe cveća iznad ulaza…
A unutra, pice iz peći na drva, englesko pivo na točenje, poker, živa i znojava muzika i mali hram „merchandising“-a, majica i drugih trica i kučina sa motivima Mućki. Kao i u Americi, a još više u Britaniji, nostalgija je dobar biznis… ovoga puta, s razlogom i sa još očuvanom dušom, na mestu gde istorija, legenda i sadašnji svakodnevni život koegzistiraju u finom i nenarušenom balansu optimizma i zajedničkih pasija.
1. avgust
Ne mnogo daleko od Peltona, na glavnom Grinič putu (Trafalgar Road), već skoro dvadeset godina napušten čami nekadašnji komunalni rekreacioni centar Archers. Centar je primer istog fenomena koji vidimo i u Beogradu: prelivanja novca iz zajedničkog u privatno dobro pod neizdrživim jurišem profitnog urbanizma.
U Arčersu su naše devojke imale prve lekcije plivanja, svoje i drugarske rođendane na mekim strunjačama tadašnje igraonice – koja je takođe vikendom bila i dobrodošli predah za roditelje koji su taj slobodan sat mira i kafe dok se deca lepo provode – u zemlji koja ne zna za babe i dede kao alternativni besplatni dečiji servis – cenili na način koji je teško razumljiv nekome u nekoj mediteranskoj zemlji!
A onda je došla finansijska kriza, konzervativna vlada, ideološko i materijalno siromaštvo, i centar je zatvoren jer je opštini bio „skup“. Ko je hteo plivanje i dečiju igraonicu, morao je da plati mnogo više privatnim firmama. Mnogi su tako ostali bez pristupa nekim lepim i korisnim stvarima u životu jer, para u Londonu nikada dovoljno… Arčers je zamandaljen i nikada više nije otvorio vrata. Još jedna komunalna žrtva neoliberalizma i idiotske teze o „maloj državi“.
Arčers je, kao i mnogo drugih neprimetnih zgrada i mesta u Londonu, i organski povezan ne samo sa lokalnom već i globalnom popularnom istorijom. U njegovom komšiluku, i u našoj ulici, živeo je 50-ih godina prošlog veka Marti Vajld, jedna od prvih britanskih rok zvezda i otac kasnije još veće, Kim Vajld. U podrumu centra se Kejt Buš, 70-i-neke, spremala sa bendom za prve koncerte i za svoj prvi, legendarni, album. Njena verovatno najpoznatija pesma, Orkanski visovi, već je bila napisana… Dejvid Gilmor iz Pink Flojda, njen vrlo rani podržavalac, već je radio na njenom uvođenju na svetsku scenu.
Mnogi su tako ostali bez pristupa nekim lepim i korisnim stvarima u životu jer, para u Londonu nikada dovoljno… Arčers je zamandaljen i nikada više nije otvorio vrata. Još jedna komunalna žrtva neoliberalizma i idiotske teze o „maloj državi“
I tako… život ide, istorija odvija svoje koturove malo po malo, slepa za naše lične priče i reminiscencije. U godinama koje dolaze, najavljeno je, od Arčersa će ostati samo ulična fasada, a telo centra će zameniti šestospratni blok stanova i radnji, novo mesto za stvaranje nove istorije, možda i mesto gde će neka nova Kejt Buš ili Kim Vajld, sa veštačkom inteligencijom kao glavnim alatom, praviti istoriju neke buduće muzike ili drame.
Ili će samo biti još jedno od ni po čemu posebnih mesta na kome ljudi spavaju i jedu i odatle idu na posao i dolaze sa posla, u hrčkovom točku megalopolisa koji nikada ne prestaje da se vrti i na čiju osovinu su nakačeni i točkovi insomničke mašine koju zovemo kapitalizam…
3. avgust
Ne znam sa kime je Nikola Đuričko pričao pre svoje izjave, ali nisam siguran da bi ponovno uvođenje monarhije bilo ikakvo rešenje za Srbiju. Jer, to već imamo, samo bez genealogije i primogeniture. A ako smatramo da je ona bitna – da verujemo da se neka viša svrha, nekom magijom, prenosi rođenjem s kolena na koleno u jednoj privilegovanoj porodici koja rađa samo benevolentne i moralne pojedince – onda je u pitanju magijsko razmišljanje koje sa rešavanjem stvarnih problema u Srbiji nema nikakve veze.
Kralja već imamo, samo se tako ne zove. A i dvor. A i mnogo dvorskih budala. Zvanična kruna i porodična istorija ne prave nikakvu razliku u poređenju sa kontrolom žandarmerije, tajnih službi i vojske, kojima se onda kontroliše Narodna banka, poreska uprava, Skupština i Vlada… Stav da bi „kralj“ bio bolja opcija od „predsednika vlade“ (ili predsednika, u takvom sistemu) je u najboljem slučaju naivna ekscentričnost, u najgorem duboka halucinacija. Monarhija ne daje moralnost po sebi.
Čitava Skandinavija, i Belgija, i Britanija imaju kraljeve i kraljevske porodice, ali njima vladaju civilne institucije koje balansiraju moć. Plemstvo je tu da zabavlja narod i ponekad ih podseti na nisu baš potpuno tikve bez korena. Ne mnogo više od toga. Plemstvo je tu kao dekoracija, marketing… Tamo gde kraljevi stvarno vladaju, nema mnogo sreće, o demokratiji da i ne govorimo. Paradoksalno je da u vreme kada ljudi šalju vozila na Mars, popravljaju svoja tela na način da vreme sve više gubi svoju oštricu i imaju sposobnost da menjaju (trenutno na gore) čitavu planetu, mi prizivamo plemenske i feudalne modele da nas spasu. Možda je baš zato planeta u takvom stanju…
Kralj kao opcija, pod uslovom da je u pitanju razumna i prosvećena osoba koju vlast neće izvitoperiti u korumpiranog autokratu ili tiranina – a to je kod nas uvek veliki rizik – je mogućnost samo ako tu stepenicu srpski narod baš nikako nije u stanju da preskoči. Da mu „tata“ ipak treba, makar i privremeno
Ako je srpski impuls to da uvek mora da ima „tatu“ nad glavom, onda to po sebi neće promeniti sistem; uloga nekog prosvećenog kralja mogla bi da bude samo to da sebe, što pre, učini suvišnim tako što će pomoći u izgradnji jakih nezavisnih institucija – i onda abdikacija. Jer, bez jakih institucija, istorija i nauka nam kažu, nema dugoročno prosperitetnog društva. Pa zašto onda ne preskočiti tu stepenicu kompletno? Kralj kao opcija, pod uslovom da je u pitanju razumna i prosvećena osoba koju vlast neće izvitoperiti u korumpiranog autokratu ili tiranina – a to je kod nas uvek veliki rizik – je mogućnost samo ako tu stepenicu srpski narod baš nikako nije u stanju da preskoči. Da mu „tata“ ipak treba, makar i privremeno. Što će onda značiti još mnogo mrcvarenja i zaostajanja, čak i za komšijama…
Nikola Đuričko je jedan od naših „kraljeva“ ekrana i scene; Seka Sablić je „kraljica“; Novak je „kralj“ sporta. Metafore, jezičke figure, napunjene meritokratskim i ljudskim poštovanjem. I tu se za mene završava priča o kraljevima i kraljicama u jednom modernom društvu.
5. avgust
Izložba o Fridi Kalo u Tejt Modern-u je iluminativna iz nekoliko uglova, ne samo za umetnike, već pre svega za one zainteresovane za fenomen izgradnje „ličnog brenda“. Jer, to je ono što je Frida, intuitivno i strateški, pomešano, uradila za sebe i od sebe, u rezonanci sa svojim i vremenima koja su joj sledila…
Frida je semiotički rudnik sa mnogim bogatim kulturološkim i brending potencijalima.
Frida je postala simbol: paradigmatička pojava i znakovna reprezentacija različitih društvenih, ideoloških, umetničkih i tehnoloških (pre svega medijskih) energija 20. veka; simbol autentičnosti i hrabrosti (uvek u podlozi autentičnosti), rodnih značenja, borbe za pravdu, veru u sveljudskost i autentično kulturno nasleđe u svetu stalnih promena, ljudsko sočivo kroz koje se prelamaju naše anksioznosti, neuroze i aspiracije…
Brend je simbol već po sebi, ali kada taj simbol dobije široku i duboku društvenu rezonancu, a posebno kada ima lice i ime, onda postaje ikona. Frida je i to – direktna vizuelna reprezentacija onoga što predstavlja kroz svoju ličnu estetiku i pojavu: etničke haljine, brkovi, punđe, inspiracija/teme, boje/Meksiko, život… Ikone nas povezuju sa transcendentalnim, sa višom svrhom, sa tim nečim duhovnim u nama. Majkl Džekson je bio ikona, kao i Čarli Čaplin ili Novak Đoković, za nas. Postati ikona je vrhunsko stanje svakog ličnog brenda… zato je dovoljno reći samo „Frida“ i većina nas zna o kome govorimo. (iako joj je Frida bilo tek treće ime, prva dva su Magdalena Karmen).
Kao i mnogi drugi umetnici koji traju, Frida je ubola u našu, u isto vreme jednostavnu i komplikovanu, ljudskost i imala sreće da razni civilizacijski trendovi 20. veka krenu u njenom pravcu. Iz te rezonance ličnog i društvenog, dobijamo ljude koji postaju trajni simboli, ikone i idoli.
I, kada se gornje dve stvari stave zajedno, Frida je i idol: svetac zaštitnik svih kojima su autentičnost, „biti svoj“, aktivan otpor i izazov standardnim društvenim normama i idealizam vrhunska vrlina i životni moto. Uzori za razmišljanje, osećanje i ponašanje, „objekti“ obožavanja“. Druga slika na izložbi, od početka, je i ova dole: Frida sa osamnaest godina, u odelu i sa štapom svog oca, u centru, između sestara odevenih na tipičan devojački način tog doba (1925-26). „Ja, svoja“ od ranog doba, od početka, tvrdoglavi uzor i inspiracija…
I kao što važi i za svaki simbol i ikonu, svako kroz njih može da projektuje svoje vrednosti, strasti, frustracije i otpore svetu… Svaki civilizacijski trend i promena paradigmi u poslednjih skoro sto godina u Fridi Kalo su imali gotov model (i modlu) za ugledanje, inspiraciju, imitaciju, ali i komercijalnu eksploataciju.
Frida je simbol jake žene, ali i osobe koja se nije plašila da voli i da bude supruga (što ponekad zbunjuje moderni feminizam).
Njeni brkovi (često samonaglašeni u slikama) postali su simbol rodne fluidnosti, androginosti i raznih trans-rodnih diskursa, ali i fetišističkih kultova na Only Fans i drugim sličnim internet vilajetima.
Njena etnička garderoba je simbol nacionalne autentičnosti i nekomercijalne inspiracije u svetu globalnih monotrendova.
Njena umetnost, simbol Latinske Amerike, „magičnog realizma“, strasti, ali i jedan od izvora modernog komercijalnog dizajna koji živi i umire na jakim bojama.
Njeno političko opredeljenje i bliskost sa Trockim, simbol otpora globalnom kapitalizmu.
Kao i mnogi drugi umetnici koji traju, Frida je ubola u našu, u isto vreme jednostavnu i komplikovanu, ljudskost i imala sreće da razni civilizacijski trendovi 20. veka krenu u njenom pravcu. Iz te rezonance ličnog i društvenog, dobijamo ljude koji postaju trajni simboli, ikone i idoli.
7. avgust
Prebijanje Steve Filipovića u Makedonskoj više nije nikakva vest. Svi smo besni i ogorčeni i pljujemo žuč, ali šta?
Dešavalo se već mnogo puta, dešava se stalno i dešavaće se još više kako se režim oseća ili slabijim ili osionijim, u zavisnosti od geopolitičkih dešavanja, jačine i organizovanosti studentskog pokreta i pasivnosti građana. Prebijanja nam tek predstoje, možda još i gore od toga. Pitanje je samo ko je sledeći…
Poslednja faza sličnih režima su obično falange, a često i jedinice za eliminaciju. Slavko Ćuruvija je i dalje primer, ne samo zato što je bio novinar, umalo i Vuk Drašković i, naravno, Zoran Đinđić. Ako nemaš problem da ubiješ premijera, što bi tek da prebiješ režisera…
Dešavalo se već mnogo puta, dešava se stalno i dešavaće se još više kako se režim oseća ili slabijim ili osionijim, u zavisnosti od geopolitičkih dešavanja, jačine i organizovanosti studentskog pokreta i pasivnosti građana. Prebijanja nam tek predstoje, možda još i gore od toga. Pitanje je samo ko je sledeći
Steva je jedan od tih hrabrih koji nije odstupao. I razni drugi pored njega, i kod nas i u komšiluku, koji su prošli (i dalje prolaze) kroz nasilje, od Ante Tomića i Teofila Pančića, do Ivana Bjelića i Lazara Dinića – i mnogih drugih između.
Prebijanje je osnovni diskurs režima. Čovek se sada skoro iznenadi ako nije prebijen kada stane režimu “na crtu”. I šta onda?
Šta ćemo mi sada s time, kao građani? Da prebijanje trpimo kao uračunatu cenu otpora, da ga gandijevski prihvatimo kao uslov bez koga nema borbe? Ili nešto drugo, reakcija na akciju? I kako, a da se ne upadne u nasilničku klopku režima? Batinaški imunitet kao garantovani podstrek za još više prebijanja će se samo povećati. Ima li pravnih lekova, domaćih ili stranih, za ovu metastazu?
To je jedan od taktičkih i strateških izazova pred svima nama. Jer, motka, šipka, pendrek i garota, i šta sve ne gore, postaju deo garderobe režimskih nasilnika, neizbežni modni detalj siledžija. Normalizacija nasilja u Srbiji, vrlo dugi, višedecenijski process, sada dobija samo malo organizovaniju i fokusiraniju formu. Režim sve brže sa reči prelazi na dela…
A, mi? Šta je nama raditi?
